beauty & lifestyle

25. 05. 2017.

My cup of tea - moja priča




Ponekad je teško ponovo početi, krenuti sa mesta na kome smo u jednom momentu stali. Zato ču samo da počnem, da napravim prvi korak, prekinem pauzu, uznemirim tišinu. I skuvam čaj...


Napravila sam pauzu, da, pauzu u pisanju najveću do sada. Nije mi nedostajao blog, nedostajali su mi moji čitaoci. Znate onaj osećaj kada objavim post, pa odem na google analitics i gledam koliko vas čita ono što sam napisala. I to ne zato da bih se samo hvalila statistikom. Naravno i to je lepo, ali postoji nešto mnogo više od toga. Sama činjenica da me neko "čuje", da čita ono što sam ja napisala, da voli i ceni moj rad, vredi daleko više od bilo čega što kao blogerka mogu dobiti. Znate koliko ima ljudi na svetu koje niko ne čuje, koje nema ko da čuje, ili pak onih koji su se okružili "gluvima". Ovo je moja priča.

Za skoro četiri godine koliko moj blog postoji, nikada nisam puno pisala o sebi, a moj život bih zaista mogla da pretočim u knjigu. Da, moj život je sve samo ne dosadan. Pun uspona i padova, borbe da vetranjačama i iznad svega borbe sa samom sobom.

Imala sam zaista srećno detinjstvo. Kada su stvari lepe, o njima i nema porebe puno pričati. Mazili su me i pazili možda i suviše, pošto sam svet ugledala veoma rano, prevremeno. Možda baš zato ceo život kasnim kada negde krenem, da nadoknadim propušteno. Pored koksakija i miokarditisa sa 40 dana života, stalnih upala krajnika, operacije krajnika i slepog creva, ništa se posebno nije desilo.

Moja prava životna borba počela 1999. godine. Dok su nad Srbijom padale bombe, u meni je rasla bomba koja će mi obeležiti život zauvek. Već novembra 2000. godine odstranjen mi je desni jajnik i jajovod zajedno sa dobroćudnim tumorom veličine dečije glave. Pa ni to nije bilo dovoljno, već su me ponovo operisali posle devet dana zbog unutrašnjeg krvarenja. Imala sam simptome dve godine ranije, ali je doktorka pedijatar u domu zdravlja mislila da sam hipohondar. Život se nastavio dalje, ali već naredne 2001. godine sa razmakom od samo dva meseca punktirali su mi dve ciste na jajniku, na živo, i uveli oralne kontraceptive kao terapiju. Mladost se nastavila, uz borbu da redovno završim srednju školu zbog izostanaka, borbu sa vetrenjačama itd. Zavriša sam školu redovno, a pošto nisam znala šta ću sa sobom, počela sam da radim kao medicinska sestra sa 18 godina na Onkološkom institutu. Položila sam državni ispit, menjala radna mesta, upisala fax na budžetu, studirala, udala se, otišla od kuće, logično...

Godine su prolazile, došla je 2008, nova punkcija, nova cista. Potom i 2009, nova cista i pogrešna dijagnoza. Mislili su da imam endometriozu, te su mi dali injekcije diferelina i izazvali veštački klimaks u periodu od šest meseci. Da, znam, znam kako izgleda biti u menopauzi, samo sam ja prošla ubrzani kurs. Paralelno sa svim ovim, mučila su me krvarenja, imala sam ranicu na grliču materice.

I onda dolazi 2011, cista raste, a zapravo je to bio dobroćudni tumor, isti onaj kakav sam imala jedanaest godina ranije. Muke sam prošla dok nisam našla ko želi da me operiše, pošto niko ne želi da dira ono što je neko drugi već "čačkao". Verovatno se pitate zašto sam menjala lekare? Moj doktor, onaj koji mi je omogućio normalnu mladost, preminuo je. Ah ta 2011, mučila sam se do jula, a onda sam operisana, a operisan mi je i grlić o istom trošku. Ali kako kod mene ništa ne može biti jednostavno, istorija se ponovila, operisana sam ponovo u roku od tri dana, zbog unutrašnjeg krvarenja. Tada je počela žestoka borba, nedelju dana, a ni sama nisam znala kako će se završiti. Negativna strana situacije kada si medicinska sestra u koži pacienta, jeste što znate šta vam se dešava, niko ni šta ne mora posebno da vam priča, a ne može ni da sakrije. Borba se nastavila i nakon izlaska iz bolnice. Problemi sa grlicem, cista, izostanak ciklusa na 6 meseci. Sa prvim ciklusom vratila sam se na staru terapiju, na oralne kontraceptive, život je krenuo dalje. Sve moje operacije su bile klasične, ne laparaskopske.

Godina 2014, najgora godina u mom životu. Počinju stalne temperature, borba sa doktorima da ustanovim šta mi je, muke. Paralelno sa ličnim mukama, saznajem da mi tata boluje od karcinoma pankreasa. Iste godine biva i operisan. Taj dan sam se molila više nego ikada u životu, operacija od 13 sati, neizvesnost, nada.

Godina 2015, teška povreda ruke o kojoj sam pisala, moje temperature i dalje traju, našli su jedino da mi je skočio titar koksakija, onog istog koja sam preležala kao beba. Kada jednom preležite koksaki, niste zarazni više, ali on ostaje u vašem organizmu i može da se "probudi" bilo kada. Moj koksaki je spavao punih 30 godina, ukoliko izuzmem problem sa srčanim ritmom, teške tahikardije od kojih bolujem od 22. godine života. 

Vreme neumitno brzo prolazi, prebrzo, na godišnjicu tatine operacije, na taj isti dan na koji sam se godinu dana ranije molila kao nikada u životu, moj tata umire. Vreme staje...

Ne znam ni kako, ni kada, ni gde, probudila sam se, rešila sam da nastavim da živim. Nikada se ne možete pomiriti sa tako velikim gubitkom, samo konstantno možete da učite da živite sa njim.




A u međuvremenu... Tražila sam samu sebe, pronalazla svoj put, radila na sebi. Znala sam od ranije da možeš ili da živiš i da se boriš ili da potoneš. Životarenje nije više dolazilo u obzir. Očistila sam svoje srce, svoje misli, svoju dušu, napravila sam veliko emotivno spremanje. Kada rešite da odbacite negativnost, ljutnju, gordost, greh, u vašoj duši napravi se mesta za mnogo lepše emocije. Možda je bilo potrebno da me život još malo izudara, možda je zrelost došla nepozvana, ali moj život krenuo je sasvim drugim, boljim tokom za mene.

A danas... Danas se borim sa akutnim digestivnim problemom. Veze nemam, ponovo jurim rešenja, doktore, mučim se. I imam novu cistu na jajniku. Da sam brojala sve svoje ciste ušla bih u Ginisovu knjigu rekorda za ovih 17 godina. Temerature su popustile, ima dana kada ih nema, ali me nisu napustile. Dok vam ovo pišem, spremam se da idem kod lekara i mozgam kako, šta, gde...


Moja poruka 


Nikada nemojte očekivati da vas svet razume. Neće vas razumeti, teško je da sit gladnog razume. Ljudi vas neće slušati, ne žele da se opterećuju. Zašto ljudi ne slušaju, ne veruju? Zato što u sebi misle da bi onda morali da reaguju, da vam pomognu. Neki neće da se "mešaju" zato što imaju isuviše svojih problema i ne mogu da pomognu, drugi su pak zli ljudi. Nemojte se čuditi ni i ukoliko vam ljudi ne veruju. Meni lekari ne veruju dok ne izvadim obimnu papirologiju koja dokazuje sve što sam gore napisala. Neki će poput onih negativaca u akcionim filmovima, gledati da vas udare tamo gde ste već ranjeni, to ne možete da sprečite. Ono što oni ne znaju, a to je da stari ožiljci ne bole. Za mene je prošlo isuviše godina da bi me bilo šta ili bilo koji komentar na temu mog reproduktivnog zdravlja pogodio, a bilo ih, ima ih i biće ih. Da ne govorim da apsolutno nikome ne morate da polažete račune. Kada ćeš da rađaš? Šta čekaš? Moja stvar jednostavno. U civilizovanom svetu se takva pitanja ne postavljaju, ali mi ipak živimo u Srbiji. To je za mene posebna tema, zaista. Od osobe koja je silno želela da rodi dete, došla sam do osobe koja uopšte ne želi da rađa. Da se razumemo, ja želim da budem majka jednog dana, samo ne želim ja fizički da rodim dete. Ne mogu više da se mučim, ne mogu više da mučim svoj već izmučeni organizam, ne mogu, ne želim i, znate šta, baš me briga za one koji ne razumeju - moj izbor, moje pravo.

Ovde nikako ne smem zaboraviti da vam napišem još nešto. Divni ljudi postoje, oni su među nama, retki su poput bisera i zato ih pažljivo treba čuvati, ali i negovati. Za sebe kažem da, ako sam išta dobro u životu učinila, onda mi se to vratilo kroz mali broj divnih ljudi koji me prate kroz život, mojih pravih prijatelja, kao i onih koji u moj život dođu čistog srca i dobrih namera.


Kako zračiš tako privlačiš!


Ljudi moji, meni je trebalo poslednjih deset godina da shvatim ovu neverovatno jednostavnu tvrdnju. Neki to nazivaju zrelošću, ali ja pak odbijam da prihvatim da sam "sazrela". :) Da li rođeni pesimista može da postane optimista? Da li poluprazna čaša može postati polupuna. Može. Ako ništa, može makar da bude na sredini i to je uspeh, ali je i proces. I nema tu puno matematike, barem ne u mom slučaju. Kada me je pošteno udarilo po glavi, shvatila sam da mi ne pada na pamet da se trošim, nerviram za tamo neke meni nebitne ljude, počevši od kasirke, pa na dalje... Da li sam se istrošila? Nisam. Još uvek ja imam dovoljno snage da udarim punom silom, ali znam gde treba da trošim svoju energiju i svoje vreme. Na prvom mestu na uživanje. Zašto ne bih uživala, pobogu, umesto da se nerviram zbog gluposti? I verujte mi, lako je! Za početak pustite svoj omiljeni film, omiljenu muziku, skrenite misli, pa polako, radite na sebi i dajte sebi vremena. Neopisiv je osećaj kada uhvatite sebe da volite samu sebe i da vas maliciozni ljudi, komentari, situacije po prvi put u život uopšte ne dotiču. Kada se sada susretnem sa takvim personama samo blenem, nemam potrebu ni da im odgovorim, a umem. Ne razumem ih iskreno. Valjda nikada nisam bila dovoljno zla, a nikada neću ni biti. Ne kontam kako neko može da uživa u negativnosti i da je širi ka drugima, da vodi računa o tuđem životu, umesto da se trudi da ulepša svoj. Kako je moguće da postoji lepota, da se rađa zadovoljstvo iz negativnosti generalno? Nije moguće, barem ne ono pravo. Takvima se ne treba ni baviti, verujte mi. Naučite da su to sitne duše, da im je život i pored svog sjaja jako mizeran, toliko da bi bili za žaljenje samo da nisu toliko zli. S vremenom, kada upoznate nekoga, date mu ocenu i nastavite dalje. Prosto i jednostavno. Meni se činilo nemogućim kada su mi ljudi pričali ovako, kao ja vama, nisam verovala, zato neću ni vama tražiti da mi verujete. Ono što vam savetujem jeste - nemojte čekati da vam prođu godine, nemojte čekati da se zagrcnete hiljadu puta, sada i odmah krenite da radite na sebi, oslobodite sreću. Nije sreća u materijalnom! Zato ste mogli kod mene veoma često da naslutite blagi prezir prema opsesivnoj potrebi blogerki da imaju što više HE proizvoda. Da li me je skupa šminka usrećila? Da, na momenat, jednako kao što me usreći čokolada. Da li mi je pružila trajno zadovoljstvno i ispunjenost? Nije. Pogledajte oko sebe, ima toliko stvari na kojima treba da budete zahvalni, toliko stvari u kojima možete i treba da uživate. Čak i kada vam je najteže, možete ulepšati svoj dan. Pa dan po dan - godina. Lepota je svuda oko nas, otvorite oči i videćete je.


*izvor fotografija: internet


Družimo se dragi moji, recenzije, darivanja i malo više mudrovanja vam sledi! :)


Od srca,



Kiss,
Mrs Foxy

Podeli:

Broj komentara: 20

  1. Odavno te pratim i čitam. Primetila sam da te nema, ali nisam ni pretpostavila da se dešavaju neke ružne stvari. Nekako sam u glavi stvorila sliku tebe kako živiš brzo, po event-ima, isprobavaš kozmetiku, fotografišeš se, prosto je neverovatno kako lako vežemo ljude za njihove profesije ili ono čime se bave i zaboravimo da mislimo o ljudskoj strani, o onome što se svakome od nas dešava. Super je ispovest (to jest nije super šta ti se desilo, ali je super kako se boriš sa ružnim stvarima u životu). Želim ti puno snage i hrabrosti i kreativnosti i novih uspeha i da te još dugo dugo čitamo!:*

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Hvala ti puno! Dole sam odgovorila detaljnije, pošto kolko kapiram pišeš sa dva različita naloga. :)

      Izbriši
  2. Sad sam shvatila da ovo zvuči bezveze "isprobavaš kozmetiku, fotografišeš se", nisam tako mislila :) :) :) To važi za one kobajagi instagramerke, jutjuberke, što se samo foliraju. Htela sam da kažem da sam te povezala sa svetom kozmetike, marketinga, promocija itako to :) Nadam se da razumeš, teško je nekad sročiti i napisati šta stvarno želiš da kažeš uf :*

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Razumela sam te na pravi način, ne brini. Spolja to zaista tako izgleda i mnogi se i trude da to tako izgleda. Fotkanje, eventi, lagodan život, tralala. Mene sve to po malo guši, isuviše je povrno za moj ukus. Volim ja da pišem o kozmetici i da je isprobavam, ali ne mogu da se foliram. Ne volim taj fake momenat. Hvala ti na poverenju, na lepim rečima i željama. :))) :*

      Izbriši
  3. Sve sa istog naloga pišem, sa mog googla, ali mi nikad ovi nisu komentari jasni, zato i ne komentarišem puno. Pet puta me je vrteo pre objavljivanja komentara, te daj blogger profil, te upiši, te potvrdi, te kaži da, i na kraju napisao da sam anonimna, a odmah posle toga prihvatio. Šou. Nego - da kozmetika nije važna, ne bi se toliko prodavala, reklamirala, ne bi žene toliko čitale. Ali kod nas je svaka stvar banalizovana, pa i kozmetika. Toliko ima nepismenih glupača "baš fino miriše krema", da se stiče slika da je bitan samo miris i bočica. Zato volim tebe da čitam jer ti zaista objasniš zašto je nešto dobro ili nije. Pozdravvvvv :*

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Da, blogger ume redovno da zeza i kada komentarišeš i kada pišeš post. Mali broj puta sam izgubila živce. Kozmetika jeste važna, zapravo važan je faktor u ženskom životu. Nema boljeg osećaja za ženu, od onog kada se dotera i kada je svegna da lepo izgleda, a to bez kozmetike ne bi bilo moguće. Ono na šta sam ja mislila je upravo banalizacija, površnost, baš kako si napisala. Ne samo površnost u recenzijama, već odavanje opšteg utiska površnosti. Beauty blogovi u blogerkom svetu gledaju kao na "ligt" verziju, a beauty blogerke posmatraju kao površne glupače. Ruku na srce, baš taj tralllaaa odnos pojedinih blogerki i navodi ostale da steknu takav utisak. Onda nas sve generalizuju, pa se prosto iznenade kada nešto pametno pročitaju na beauty blogu. Što se mene tiče, ja ostajem svoja, pa neka me trpaju u koji god koš hoće. :D Tvoja poslednja rečenica, najlepši je komplimet koji od čitaoca mogu da dobijem! Hvala ti iskreno i od srca! :*

      Izbriši
  4. I ja te pratim odavno i preko bloga i facebooka ,više na face. Šta reći ,divim se tvojoj hrabrosti i volji za životom ( da volji za životom) jer propatila si i previše za svoje mlade godine i još ni to nije dovoljno ,umre ti tata. Eto , u tekstu od te rečenici pa sve do kraja teksta našla sam se sto posto. (izuzev bolesti). Tvoja bol za tatom ,emocije , borba sa dobrim i zlom ,tvoja gledanja na površne ljude ,sve to identično mislimo. Prošle godine,prije 1,5 godinu poginuo mi je tata u saobraćajnoj. Jučer ga gledaš jak kao bik sa svojih 75 godina ,volja za životom nenormalna ,prirodnjak u duši ,skroman ,nas četiri kćerke ima i sve je radio za naše dobro i dođe dan kad te prepukne na pola i život ti stane i stane. Udana sam i imam sina sad mu 14 godina a živim nedaleko od roditeljske kuće. I sve do tog nemilog događaja nisam znala u biti kakva sam. Nisam nikakva,do te mjere sam osjetljiva da me je njegova smrt dotukla .Iako imam dijete toliko sam se predala toj konfuznoj ,,situaciji,, ,jednostavno me bol satrala da nisam uopće htjela da živim. Jedv asam se iščupala iz toga.Čak je mnogima bilo čudno odnosno na neki način te proglase ludom ,misle da si puko od nečeg drugog od dosade (jer ja ne radim , nisam zaposlena) a neznaju da me bol i tuga skrhala ,ne razumiju majmuni površni ništa.Poslije toga ,odnosno u sredini te moje patnje ,krenuli su bračni problemi zbog ,,treće osobe,,.svekrve primitivne. Tad sam vidjela kako ima zlih ljudi auuu a do tad sam živjela u svom filmu (tipa kućni tip ,da idem na kavice i trač partije negdje -bože sačuvaj) znači nisu me apsolutno nikad zanimale tuđe trač priče i ti seljački sistemi. I prođe godina i pol dana vrati mi se snaga i vjera u bolje sutra i sad sam toliko jaka da mislim da bi ih sve te negativce mogla podaviti ko "tiće :) I moj moto je : nosi gamad što dalje od mene ,samo pozitiva. Eto draga toliko . Marijana Š.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Draga Marijana, igubile smo tate u isto vreme otprilike. To je neizreciva bol, nikada ne prolazi, samo učimo da živimo sa tim. Iskreno, ne veruem da se istinski čovek ikada nauči, pre se navikne da voljena osoba nije fizički više tu sa nama. Koji dijapazon osećanja prolazi čoveku kroz glavu ja mislim da se to rečima ne može opisati, pogotovo ne ovako online putem. Kažu, neki se nose bolje, jači su, neki se nose lošije, slabiji su. Ja iskreno mislim da nema jakih i slabih, već manje i više emotivnih. Ja sam veliki emotivac, isto kao i ti i mi emotivni uvek nadrljamo. Od okoline sam davno prestala da očekujem da me razume, nek misle šta hoće, neka pričaju šta hoće, baš me briga. Ljudima tuđa nesreća služi za ispiranje dokonih, veoma često priljavih, poganih i zlih usta, ali to ne treba da te dotiče. Ja kada čujem da neko nešto priča, prvo pomislim na to ko priča i ako je to ništavna osoba neka priča do sutra. Od meni bitnih osoba, od vrednih ljudi nikada nećeš ni čuti da nešto pričaju, a ostali, ostali time prikazuju sebe. Samo što oni to nikada neće shvatiti, a svet neće propasti. Svako izražava emocije na drugačiji način i ima prava na to. Mene baš briga da li me neko naziva ludom, slobodno, nije u mojoj koži, ne zna šta sam prošla, ne zna kako se osećam, ni ne mora da zna, bolje mu je da mi se skloni sa puta, pošto može u tom mom "napadu ludila" svašta da se desi. Zvučim strašno znam, ali nekada je takav stav potreban da bi te ljudi ostavili na miru. Za njih si luda, pa luda, daj da izvučem koristi iz tog ludila, ako me razumes (da te ostave na miru). A pošto ljudi po pravilu neće da te ostave na miru, već gledaju da udare što jače baš onda kada ti daješ signale da te ostave na miru, ništa ti drugo ne ostaje nego da promeniš samu sebe. Gledaj ih kako pokušavaju da te nerviraj i smej se idiotima, oni su zli, ti nisi, mirna si sa sobom. I moj je moto gamad što dalje od mene, mnogo smrde. Nemoj ni da misliš da ih daviš, energiju troši na sebe i lepe stvari, oni će se podaviti sami. Takvi ljudi su toliko u duši nesrećni da je to čudo. Oni su toliko nesrećni da se upravo zato i bave tuđim životima, odbijajući da sagledaju svoj. Budi uvek iznad toga, ne dozvoli da te uvuku u svoj prljavi krug. I svekrva i ceo svet, nemoj očekivati da bilo ko razume. I sama znaš da se ljudi upravo pokažu na muci, oni koji ostanu uz tebe, pravi su ti prijatelji. Život nosi svašta, samo je bitno da smo ljudi. I ovako online se prepoznamo. Ja sam mislima uz tebe, moramo biti jake i nastaviti dalje. :)

      Izbriši
  5. Odgovori
    1. Znam ja da si mi morala nešto napisati, pa ne znaš šta ćeš. Život, život, idemo dalje. :*

      Izbriši
    2. Ako je za jedan zivot, dosta je. Hajd' sad da se desavaju neke lepe stvari :)

      Izbriši
  6. Samo napred, Foxy!
    Ovako hrabri postovi "osvešćenja" su uvek za veliku pohvalu i nadam se da će svi shvatiti kako treba a tebi obnoviti izvore snage na kojima ti zavidim :) Nije lako. Nije lako ni boriti se, ni izdržati, a ni savetovati, pa ti još jednom poručujem: bravo!

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Hvala ti puno Ana! Život je čudo, kao što sam gore napisala, idemo dalje! Hvala ti iskreno na podršci! :*

      Izbriši
  7. Da se nadovežem, iako nemam baš puno prava, ali osećam potrebu kao osoba koju je život šibao... "Kakve su ti misli, takav ti je život." I moja mantra "sve je dobro i biće još bolje!" Samo borba i gledanje napred.
    Hvala ti što si podelila sa nama svoju priču, znam da nije lako, ali i to pokazuje koliki si borac.
    😘

    OdgovoriIzbriši
  8. Ne znam zasto sam bas sad usla da procitam ovah tekst...sada kada sam u tolikom bedaku..ne znam da li ce ovaj tekst uspeti da mi pomigne da dignem glavu,ali sada placem..ne zbog toga jer te zalim,vec zato koliki si borac,i uspevas da se dignes...dok ja padam na svaku prepreku,i tesko se dizem...gubitak deke..strica...izostanak ciklusa...6 meseci...policisticni jajnici...nervoza...glavobolje...mogucnost da mozda nikada necu moci da se ostvarim kao majka..bolelo je..i sad boli..jos kad procitam ovako nesto...uh...nemam reci draga...hvaka ti sto si podelila ovo sa nama...mozda stavim prst na celo i pocnem da razmisljam drugacije..

    OdgovoriIzbriši
  9. Procitala sam tekst i plakla dok sam citala,vec sam negde napisala da do pre godinu dana nisam znala ni sta znaci rec blog niti blogerka,sve dok jednog dana nisam usla u sobu i videla cerku studentkinju sad vec trece godine violine da nesto slusa pa cita,ja je pitam sta je to ona kaze "ne znas ti mamam to su blogerke2 i onda da ne bih bila bas toliko glupa pocela sam par blogerki da pratim,na zalost ti nisi bila medju njima,i ove sto pratim ne pratim redovno jer nemem previse vremena a i kada pocnu da predstavljaju preskupe proizvode i da ih hvale ja se samo uhvatim za glavu i kazem sebi kukuuu pa moje mesecno primanje kosta koliko taj proizvod ,a iznosi 6000 socijalne pomoci mesecno,elem,to sad nije ni bitno,sva ti cast na hrabrosti da napises ovakav tekst,da otvoris dusu i srce ljudima koji te ne poznaju,mene zivot isto nije mazio,isto sam imala lepo detinjstvo,bila mazena,pazena,voljena,imala sve sto pozelim,imala tatu koji mi je sve to pruzao ,ali kada mu je ustanovljen rak zeluca ,ja sam tog momenta umrla,ali sam se svo vreme nadala da ce uspeti da ce se oporaviti,posle 2 godine su mu cak rekli posle jednog skenera da moze da se smatra izleceneim i kontrola za 6 meseci a do tada je uvek bilo na 3 meseca,on se oporavio,izgledao super,nastavio sa sportom,posto je bio sportista,i posle 6 meseci na kontroli stanje uzas metastaze svugde,gore nego nego pre operacije koja bila cim je ustanovljena dijagnoza i posle toga se borio lavovski jos 8 meseci ,do zadnjeg dana je bio pun pozitivne energije,isao po kuci i pevao,i vise nije mogao,kada sam ga izgubila izgubila sam deo sebe koji jos ne mogu da sastavim niti da ga pronadjem i hvala ti za ovaj tekst jer si mi mnogo pomogla,a svi "dusebrizinci"od kojih mi je muka i koji su tu samo kad je lose kao da se nasladjuju tvojim bolom i patnjom,sve sam otkacila,sad zivim samo za sebe i svoje dete,pokusavam da budem okruzena ljudima koji sire pozitivnu energiju iako moja cerka nije pored mene vec tri godine jer studira u Nemackoj,opet sam srecna jer postoji skajp pa je bar tako vidim,ja sam jako mlada rodila sa 19 godina,a tebe potpuno razumem sto se dece tice,jednostavno nemas snage vise da mucis sebe i svoje telo,prosla si toliko toga ruznog,a sada postoji toliko drugih nacina ako pozelis da budes majka da ne mucis svoje telo,od usvajanja,surogat majke i ko zna sta jos i ja te skroz podrzavam,zao mi je sto nisam od pocotetka bila s tobom,ali molim te samo nastavi tako kao sto si napisala u tekstu,dalje od sebe negativce i ne trosi svoju energiju na nebitne stvari,kao sto si i rekla guzva u marketu nije razlog za nerviranje ili guzva u saobracaju isto nije razlog za nervozu,psovanje ,kao sto ja nekad radim i kada dodjem kuci besna a ustvari ne znam ni sto sam besna,zbog guzve u saobracaju?????? pa zar je to vredno,.Nego samo osmeh na to lepo lice i casa je uvek polupuna,zelim ti sve naj naj od srca i jos jednom hvala za ovaj predivan teksts u kome si svoju dusu otvorila skroz pred ljudima koji ce te ili razumeti ili nece,trece nema .DIVNA SII <3

    OdgovoriIzbriši
  10. Samo ću reći - svaka čast i iskreno ti se divim na snazi, hrabrosti i odlučnosti da sve prevaziđeš!

    OdgovoriIzbriši
  11. Blogger mi progutao komentare sa tel. Ovo je možda jedan od tvojih najboljih postova , jer nas podsećaš na samu suštinu života i daješ komadić sebe koji se ne daje uvek svakom. Hvala! Šaljem stisak ruke i mnogo poljubaca!

    OdgovoriIzbriši
  12. Sve sam ti rekla, nema potrebe da se javno ponavljam. Napred i gore nos. Ko hoće - hoće, ko neće - široko mu polje, bar poljana ima na ovom belom svetu da im se broj ne zna.

    Odluka za poštovanje. A ako postoji želja, postoji i rešenje. Polako i korak po korak, sa punim plućima. Drugačije ne vredi živeti. Drugačije nije život.

    OdgovoriIzbriši
  13. uf ovo je bio momenat ili bolje reči ljubav na prvi pogled.Naiđem slučajno (tako to obično biva)na tebe i oduševim se tvojim riječima napisanim,kao da se znamo iz nekog dijela naših života,kao da smo već odavno prijateljice.Šaljem ti topli stisak ruke i pratim te ;)

    OdgovoriIzbriši

© Mrs Foxy | All rights reserved.